Još jednom nam se javio Dario Babić ribolovac poznat po svojim ekstremnim ribolovnim pristupima i jednako ekstremno dobrim uspjesima. Ovoga puta mu se na putu našao car o’rib.
Evo što nam je Dario ispričao o tom susretu:
– Večer, oko deset sati pada dogovor di se ide na ribe.
Jedini problem je šta nas ide trojica jer se ja ni sam sa sobom ne mogu dogovorit kada ću ići i na koju poštu.
Ali na kraju se nekako izglasa di ćemo.
Ponekad čak znamo izvlačit papiriće s pozicijama i nakon šta izvučemo idemo opet na neku drugu poštu koja nema veze s izvučenom, ali eto, to je ta sreća i uzbuđenje svaki put kada se ide na ribe – priča nam Dario.
– Dakle, dogovor je bio da krećemo ujutro u 5:30, ali kako se meni nije spavalo, ja se dignem u 3:30 i krenem u 4.
Zovem ove svoje da krećem ranije, ali oni su se tek digli.
Nema veze…
Sat vremena mi je udaljena pošta.
Spuštam se konopom do pozicije.
Jedan krivi korak i mrtav sam.
Pozicija je užas, ali ja sam takav.
Šta teže doći do pozicije, meni je napetije – nastavlja Dario svoju priču.
– Odma zabacujem jedan štap i na njemu glavu od crva.
Vadim drugi štap iz torbe kad čujem mašina zuji vuče krenu bar 50 metara.
Bam!!! Dajem kontru, a riba se bori ko luda.
Znam da na tom terenu ima dosta grota pa vučem brzo i dižem pribor naglo da se beštija ne zavuče u rupu ili ostane iza nekog zida.
I u tome ludilu zvoni mobitel.
Zove Điđi, inače moj dobar prijatelj i ribolovac.
Dok izvlačim ribu javljam se na sat i derem se:
– Imam ribuuu!!! – a iza mene čujem kako dolaze Robi zvan Zuja i Hrvoje.
Kasne na poštu.
Meni srce hoće iskočit dok vučem ribu jer osjetim da se ne ponaša kao komarča.
A onda iznenađenje!
Ni najmanje nisam mislio da će bit zubatac i to prvi moj u životu.
Iako je bio oko kila i po i meni prvi, želio sam ga pustit ali je nažalost progutao udicu do kraja, toliko da je prilikom vađenja udice počeo krvariti tako da sam ga pustio na gradele i sa svojom obitelji uživao u carskom ručku – ispričao nam je Dario Babić.
