Piše: Aleksa ŠĆEKIĆ
Baš kao i prošli put, snovi o ribi života su mi se ostvarili.
Cilj je postojao, a more ga je premašilo i dalo mi puno veći trofej.
Prošle godine je cilj je bio od jeseni nasukati luca od 10+ kila no dani su polako odmicali, a na jig je palo tek par luceva i to malih.
Bilo je i kidanja fluorokarbona na malim ribama, ali generalno ništa ozbiljno.
Tako se sve vrtilo u krug pa sam već polako počeo razmišljati o stavljanju opreme i pribora na neki oglas i odlasku u laganu penziju jer me riba očito neće.
No jedne noći kolega Mijo i ja se u laganom spinu na strijelke dogovorimo kako bi prije te penzije ipak valjalo, eto, već sutra poći, oprobati se malo i na otvoreno.
I tako i bi.
Rano jutro, dan još nije počeo ni da se nazire, a ja i kolega stižemo već na poziciju.
Tu i tamo se tek vidi nakratko kako po koji ribar osvijetli lampom.
Moje omiljeno mjesto, sami špic, bilo je zauzeto s deset štapova na dubinca tako da mi ostaje tek malen dio ‘na bazene’.
Spuštamo se i Mijo već uzima poppera da malo poremeti tišinu noći.
Ja inzistiram da kao mamac zabaci sipu koju je noć ranije izvadio i on pristaje.
Taman je postavio na udice, i krenuo da je zabaci, kad u mom drugom zabačaju, na četrdesetak metara dubine, na jig koji sam sam ofarbao i assiste koje sam sam napravio dobijam strašan udarac.
SGS6 se savija u kiflu, a Saragosa pjeva najljepšu pjesmu.
Po udarcima glave shvaćam da riba koja je na štapu nije ni gof ni lica već kraljica brzine i snage, najmoćniji predator Jadrana, tuna.
Bijeg od pedesetak metara u par sekundi joj je bio jedini pokušaj spasa no nakon toga je sve već bilo mrtvo dizanje uz poneki udar koji su štap i kočnica mašinice apsorbirali odradivši odličan posao.
Sve se brzo završilo pa je uz dobro gafanje kraljica pučine za pet minuta bila na obali.
Bila je teška 26,3 kilograma i ujedno i moj rekordni ulov.
Varivas Avani Casting #PE3 je odradio odličan posao a Seaguar Premium Shock Leader 0,63 milimetra nije imao nikakav zarez ni oštećenje jer ni u jednom trenutku nije dotakao stijene.
Velika čast i privilegija je bila boriti se s ovom veličanstvenom ribom i nadmudriti je.
Iako je nikad nisam tražio niti me je zanimala posebno, ma nije mi čak bila ni u podsvijesti, more je ovim ulovom obrisalo sve tragove onih kiselih okusa u ustima začinjenih bezbrojnim izlascima i gubljenjem svake nade.
More je očito znalo što mi treba pa je moj ribolovni apetit zasladilo s ovom ljepoticom, i zato ti more hvala.
A nakon sedam dana od te borbe opet ja i stijene i opet mrak.
Sada je na kraju sistema Molix Jugulo od 80 grama, nove assist udice, novi konac još jači #PE4 i novi predvez od 0,70 milimetara.
I dok slažem pribor kreće razmišljanje u glavi hoće li se više ikada ponoviti onakvo jutro.
Uzimam jig, ‘punim’ ga UV lampom, idu dva zabačaja, a onda nakon par metara tonjenja jig staje.
Konac silovito silazi sa mašinice, ja zatvaram preklopnik, ide jaka kontra i Saragosa počinje opet onu najdražu mi pjesmu.
No za razliku od prošlog puta ta je pjesma trajala i trajala.
Riba je desetak minuta bježala lijevo-desno, a ja napunjen adrenalinom, ponosom i tvrde glave, odlučujem se za najgluplji mogući potez.
Špulu hvatam rukom i ribu zaustavljam prvi put, o onda ide i drugi put i tada fluorocarbon puca tri centimetra od assista i gospođa nastavlja svoj riblji život, istina s pearcingom ali kao da ništa nije bilo.
Preponosan na sebe, zahvalim se moru, sjednem na stijenu i uživam u izlazećem danu svjestan da mi je more pokazalo kako ništa ne ide na silu, dok mi je tuna pokazala i dokazala da sam ja na njenom terenu, a ne ona na mom.
Izlazite na more, poštujte ga i rezultati će sami doći.
