Matej Ceglar je podvodni ribolovac koji je svoju ovogodišnju ribolovnu sezonu završio na najbolji mogući način, ulovom gofa.
No premda se to možda može učiniti jednostavnim, u ovom je lovu sve bilo komplicirano. Evo što nam je Matej ispričao o tom svom podvodnom doživljaju:
– Priča o tome kako je ovaj gof završio na brodu počinje tri dana prije samog ulova.
Dakle, kada sam tri dana ranije završio s ribolovnim danom, u povratku stajem ispod Murtera na jednoj od mojih najboljih pozicija za zubaca. Već u drugom zaronu uspješno promašujem jednog od nekih 4 kilograma na samo pola metra.
Samo more zna što sam nakon toga izgovorio.
Odlučujem ostati još malo na toj poziciji i nakon par zarona vidim gofove. Ja na površini, a ispod mene četiri komada polako plivaju i kad su me ugledali, samo su se torpedirali u dubinu. Pokušavam nešto pričekati sa čekama, ali toga dana nije bilo ništa od toga – priča nam Matej.
– Nakon toga su nastupila dva dana juga tako da sam imao dovoljno vremena za žaljenje zubaca i smišljanje plana kako ću se vratiti po njega.
I kad je jugo stalo, odmah rano ujutro, već u devet sati, bio sam na istoj poziciji.
Uvjeti su bili jako teški. Jaki valovi i još jači kurenat su ostali nakon juga bez obzira na to što vjetra više nije bilo.
Na lokaciji gdje sam namjeravao loviti mogao sam plivati samo u uskom pojasu od desetak metara gdje se kurenat lomio uz stijene, dok je sve ostalo bilo isto kao plivanje u rijeci.
Vidim da ima puno sitne ribe, ali taj dan je ponašanje te ribe bilo vrlo specifično. Riba se kretala kao da je u blizini zubatac, ali u dubini kao ih love palamide.
Analiziram situaciju, no budući da sam zapravo došao po zubaca, odmah ulazim u čeku. Napravim ih par, ali zubataca nema, a kad isplivam na površinu vidim da sitnu ribu i dalje nešto rastjeruje.
Čini se da ni Bog ne zna što je uzrok tome.
Zaranjam malo dublje, ali vidim smo one od 1,5 kilograma, a te ne diram jer se na toj dubini love oni teži od tri kilograma.
Ostajem na poziciji nekih pola sata kada se napokon jedan gof iz modroga okrene prema meni.
Samo sam izdahnuo i lagano počeo ponirati prema njemu, ali se on tako brzo okrenuo da sam ga promašio.
Adrenalin na 100%!
Sada znam da da se još drže ove pozicije, ali glavni problem postaje i ostaje, kako ih uloviti.
Intenzivno razmišljam što napraviti, kakvu taktiku primijeniti.
Pokušavam sve, ali mi vrlo brzo postaje jasno da će ga biti jako teško uhvatiti, jer kad zaranjam jasno ih čujem kako bježe dok padam prema dnu.
Čujem ih slično kao tune, samo što imaju veći intenzitet udaranja repnim perajama i čini se da ih ima puno više od jednog.
Odlučujem samo plivati po površini i čekati da krenu prema meni.
Baš kao da sam početnik pa čekam da riba dođe na mene.
A situacija se ponavlja. Riba dolazi, ja ponirem i promašujem. Jako je teško biti precizan zbog jakog vala s juga koji se kotrlja i do 15 metara dubine tako da je teško procijeniti udaljenost.
Odustajem od ove taktike i idem vidjeti što se događa na siki pa ću se ovamo vratiti kasnije – nastavlja Matej.
– Kad sam na siki bacio sidro, konop vibrirao toliko glasno kao žica na gitari.
Jasno mi je da ovaj dan neće biti za lov na siki.
Bacam se na susjednu stijenu, gdje je ista situacija. Mogu plivati samo na jednom mjestu, punom sitne ribe, ali je ovdje jasno da ih ganjaju palamide.
Pokušavam nešto s čekama, ali bez rezultata. Vidim ih na površini kako love, ali ne prilaze. Mijenjam lokaciju ili dvije, nakon čega se odlučujem vratiti na gofove.
I kad sam se vratio odmah sam vidio da se nešto značajno promijenilo.
Zubaci su se probudili. Vidi se koliko su aktivni po sitnoj ribi.
Računam, ako neće doći gof, doći će zubatac. No gof mi je i dalje u mislima prva meta.
A sve što radim je samo ležanje na površini sa što manje kretanja, čekanje i gledanje, ribice to obožavaju.
I nakon možda 15 minuta takvog mirovanja priča se opet ponavlja.
Sitna riba se naglo povlači i iz modroga opet vidim riblju glavu kako ide prema meni.
No ovoga puta je ta glava došla na možda 4 metra prije nego se okrenula.
Instinktivno sam ispalio strijelu i odmah ustanovio da je pogodak jako loš.
Ide drama.
Prvo mi se najlon zamota u gornji cirkular, pa me riba povuče za sobom nekih 5 metara ispod površine. Naravno, ja nemam zraka u plućima i težak sam kao kamen.
Onda se najlon nekako rasplete i konačno ga imam na mulinelu.
I tek sad vidim koliko je pogodak uistinu loš.
Riba se drži samo na jednom peru, a drugi problem je jaki kurenat koji me nosi na otvoreno.
Kurenat je toliko jak da uz maksimalni trud uspijevam samo stajati u mjestu.
Znao sam da nemam puno vremena tako da sam ga unatoč svemu samo snažno povukao k sebi. Imao sam opciju ili da mi konop pukne ili da mi riba spadne sa strijele, ali sam svejedno riskirao. Na kraju sam ga uspio zgrabiti za rep, a onda i za škrge.
Napokon je moj. Kratim mu muke nakon čega slijedi mučno izvlačenje iz kurenta pa se konačno vraćam i na brod.
Vaga kaže 12,5 kilograma što je daleko od najvećeg, ali budući da je to bio moj zadnji ribolovni dan u sezoni, završetak je zapravo nevjerojatno dobar.
Sreća je bila neopisiva, i zato hvala ti more – ispričao nam je Matej Ceglar.
