Vjekoslav Bakija
Bia san mali, da van pravo kažen i ne sićan se koliko san ima godin, mora biti manje o deset.
Bilo je lito i došli su jeni gosti iz Austrije, mlađi par, ribiči.
Već su bili nikoliko puta kod nas, oboje veseli i ljubazni.
Kad san ih prvi put vidia, oma su mi bili dragi.
Vaik su ote Švabe i Austrijanci nosili slatkiša i davali nami. dican.
Raspitivali su se kod mog ćaće u vezi ribolova na Vranskon jezeru.
On in je sve objasnia, di tribaju ići i koju dozvolu tribaju kupiti, di će spuštati brod, sve.
A čim su oni počeli pričati o ribi, ja san se pritvoria u dva velika uva i dva velika oka.
Uši su bile veće nego slonove, a oči samo malo manje.
Već od malih nogu san bija ribar.
A ribaron se rađa, ribar se ne postaje.
Bija san već šćaćon na moru na ribi puno puta, ali nikad na jezeru i nisan nikad vata štapon.
Razumia san već dosta Njemačkog i zato san oma i svatia o čemen je rič i naćuljia uši a širon otvoria oči.
Kad je gost mene pita oću li ići šnjima na jezero ‘fiš fangen?'(ribu vatati?), narasa san metar o miline.
To je bila muzika koju san ja tija čuti!
E, sad kako da ja njima rečen da iman strogoga ćaću i da on triba dozvoliti, a ritko je išta dozvoljava.
Napravija san se mudar i samo reka glasno i veselo:
– Ja, ja! – pogleda molećivin dičjin očin prema ćaći, pa onda jope prema njiman, pa jope prema ćaći i cilo vrime skakuta u mistu i lagano mava rukican gori-doli sa stisnutin šakican.
Onda su valjda i oni svatili da tribaju pitati ćaću smiden li ići šnjiman, čovik me je onda zagrlia jenon rukon, a pomazia drugon rukon nikoliko puta po glavi dok je pita ćaću.
Sićan se kako sam se samo mislija u sebi:
– Samo da sa ne odbije, samo da ne reče da ne smiden… Ma ne more sa odbiti kad su ga gosti lipo pitali… Vi’š da su i dobri ljudi…
Meni se činilo da ćaćino razmišljanje traje cilu vičnost ali kad je reka glasnin, strogin glason ka i uvik i mašući kažiprston po zraku i okrenivši se prema meni:
– Gut, aba… – narasa san još cili metar i tia san skočiti do plafona od sriće ma san se suzdrža i mudro ograničija na ono veselo dičje skakutanje u mistu.
Samo san ga malo, malo pojača, jer ipak je on bija strog čovik pa da se ne bi još i pridomislija.
Bilo je još:
– Može ali… Može, ali pazi ovo, pazi ono, nemoj ovo, nemoj ono – a ja san samo klima glavon i govoria:
– Dobro, dobro… – a da nisan dobro ni čuja što je govoria, a i ono što san čuja san brzo zaboravija.
Ma bija bi mu obeća štokod triba, samo da dozvoli.
Juhuuu! Nisan nikad bija na jezeru na ribi, a tamo među ostalon ribon ima i puno velike ribe, šaranov, somov, ciplov i štuka.
A onda još nisan volija isti ribu, jako slabo, samo san volija vatati.
Brige me je li more ili jezero, bitno samo da ja lovin ribu.
Imali su gosti gumenjak sa plastičnin dnon i svu opremu, a moje oči su samo pasle.
Koji štapi, blinkeri smo ih zvali, kašete sa priboron i ješkon, gliste, kuvana frmenta i ona neka gotova smjesa ka mekinje ili mišancija pule i krušni mrvic.
Sve novo, čisto i lipo posloženo, svaka stvar na svon mistu.
Razni plovci, olova raznih veličina u svojin kutijican, rezervne udice raznih veličina u kutijican, a neke i u knjižican od plastične folije, sve već privezane i sa omčican zdruge strane.
Samo izvadiš velčinu koju oćeš i zakačiš na zogulin, ništa lagnje.
Kako su mi oči sjajile…
Prvi put san većinu toga vidija, nije toga bilo u selu.
Baš nan je bilo super, vrime je bilo idealno, jutro, bonaca, ni prevruće ni preledeno.
Gosti su sve uzeli sebon.
Imali su isti i piti i za se i za me, mekli su sve u oni plastični frižiderčić, raznih sendvičov, sokov, kole, fante i naravno pive.
Ništa meni onda nije tribalo, daj mi samo da ribu vatan, za žeđ bi se napija i jezerske vode.
Ali oni su ljubazno nudili pa san nešto i uzeja, oni mali okrugli sengvičić i niki sok.
Di’š odoliti onin mirisiman dobrih švapskih salama i sireva, a bilo je i slatkiša, svega su onda imali oti furešti, za nas su bili baš bogati.
A što nan je bilo lipo, meni nezaboravno!
Opušteno smo vatali ribu, smješkali se oduva-douva, ili i pili, a najvažniji posa je bija gledati u plovak i trzniti štapon prema gori kad plovak potone.
Čovik me je učija kako se vata riba štapon jer mi je to bija prvi put, ali brzo san ja to sve naučia.
Talent san bija za ribu vatati od mali nogu, nije mi tribalo dva pu’ govoriti, a ku’š lakše s takvon dobron opremon i dobrin judima koji ti sve ljubazno objašnjivaju i sve pokaživaju.
Nisu još imali dice, a nisu više bili tako mladi pa more biti da su me doživljavali ka svoga sina, baren na kratko vrime, takav san osićaj ima.
Baš su bili ljubazni i nasmijani, prilagodili su sebe, svoj govor i pitanja mome uzrastu, a ja san njima odgovara škrtin njemačkin, onako kako san ga onda zna i to je njima i meni bilo smišno i zabavno.
A oni su, o’kad smo došli, svako malo štrkimice baca okolo gumenjaka kuvani kukuruz i nakon nekog vrimena počeli su nan plovci potonjivati.
Mi bi onda kontrirali i postalo je napeto ‘oće li se koja riba zakačiti.
To je je’an od najvećih ribarskih gušteva, ta lagana napetost u iščekivanju.
Oće li se što uvatiti i ako oće, što će se i koliko će se uvatiti.
Nji’ dvoje su već uvatili par manjih šarana, a ja nisan još nije’nog, ali se nisan s otin zamara., Bilo bi super nešto uvatiti, ali ako i ne, nema veze, meni je to sve bilo zabavno, zanimljivo, novo i poučno i super san se provodija s dobrin ljudiman.
A kad su ribe počele trzati, vaik je nešto tribalo raditi – kontrirati pa rolati mašinicon i digniti udice gori, i ako se riba nije uvatila provjeriti jeli ješka još na udican, a ako nije, jope naješkati udice koje su prazne i zabaciti.
Nismo jako zabacivali, samo oko gumenjaka.
Nije bilo potribe jer su trzale ribe i tu oko broda.
Ima san oko sokolovo i brze reflekse, gleda san ja svoj plovak, a poglediva san i na njiove kad meni nije trzalo.
Zanimljivo je meni bilo i kad su oni kontrirali, a pogotovo kad su dizali ribu.
I u ton pogledivanju i meni iznenada potone plovak, duboko!
Iskrivi se vrv štapa najviše do tada, mašinica počela zujati jer je riba potezala fidošpanj sa role, a srce poče lupati na najjače!
Vatan štap i kontriran, a u iston momentu gost viče:
– Fiš, fiš!!! – i smješka se sav sritan.
Judi moji, kako je potezala!
Mislija san da je neka somčina i da će mi iščupati štap iz ruke ili povući i mene i štap u jezero.
Počinje kratka, ali žestoka borba.
Koje je to bilo uzbuđenje…
A ne dan se ja iako san mali.
Ipak san ja ribar, dalmatinski dišpet je proradia.
Ma moreš mi pukniti štap, moreš me povući u jezero, ali ja ne puštan štap iz ruke!
Gost je bija iskusan ribič, zna je on da je velika riba, zato je i vika i onda se sritno smješka, ali nije mi moga pomoći jer je i on ima ribu na štapu, a njegova žena je bila na drugon kraju gumenjaka.
Ni ona nije mogla ona do mene.
Između nas joj je muž diza ribu, a gumenjak nije bija velik i tribalo je paziti da se ne gegamo previše i ne naginjemo previše uza bandu.
Rolan ja, rolan, pa štapon prema gori, pa jope rolan, pa štapon prema gori, pa onda šaran malo jače potegne pa mi izvuče sav fidošpanj iz role što san ga narola i još više, ali kad se malo umorija dovuka san ga do broda i Švabo ga je onon jezerskon lopnaron diga u brod.
Koja ribetina, koliki šaran…
Nisan tolikoga nikad vidija a kamoli uvatija.
Svi smo se gromko smijali i povikivali, a gost me je tapša livon rukon po ramenu i desnu mi pružija čestitajući mi i govoreći:
– Bravo, bravo!!! Grose fiš!!!
Bilo in je očito jako drago, a ja san samo gušta.
I bez ulova san bija strpljiv i Bog je to nagradija, i onda san da sve od sebe i dovuka tu veliku ribu do broda, velikoga šarana, najveću ribu uopće i prvu slatkovodnu ribu koju san do tada uvatija.
Kašnje je Švabo na moru ispo naše kuće sam očistija svu ribu.
Ja san bija nejak baratati sa velikin oštrin nožen, a šaran ima i jaku ljusku koju je teško skidati.
Poslikivali smo se pa su ribe završile u materinon loncu i svi smo se lipo pogostili.
Te goste više nikad nisan vidija, nisu više dolazili.
Ti dobri ljudi su zauvik ostali u momen srcu, a uspomena na njijer i tu lipu pustolovinu, tu štoriju o šaranu je trajno ostala u mome sićanju, još jače od otih lipih slika.
