Piše: Duško Novaković – barba Duje
Davno je to bilo. Ronim, i lovim.
Priprema urona traje, a tako i mora biti, onako, kako već triba.
Udahni dobro, i ‘ajde polako doli.
Čeka je duboka.
Ide prvo pogled livo, pa pogled desno, onda još jednom pa opet pogled pravo. I još, i još, i onda na kraju ništa…
‘Ajmo gori jer ribe očito nema, pa ‘ajmo opet doli, u novu čeku
I opet ništa, pa opet gori…
Idem u kraj. Polako se šuljam, ali i u kraju ništa.
Pa di je riba?
– Ima bit’ da ću se doma vratit’ baš bez išta – ide mi misao kroz glavu dok izranjam.
A baš mi takve misli sada i ne tribaju…
– Koncentriraj se! – samom sebi, preko disalice, maske, i kapuljače mumljajući pokušavam reći. Odlutale misli na gradele pune ribe, a ribe nema, ali baš nema.
A dobro, biće dobra i jaja na oko.
Njih barem doma uvik ima.
Koncentracija mi je nula i mislim da mi je najbolje poći ća.
More je mutno, marete me u kraj bacaju, a ribe i dalje ni.
E, i onda, kad sam već odustao dogodi se ono ‘vjerovali ili ne’.
Ispred mene, između dvi grote, nešto se valja u po metra dubine, nešto crno.
Ugor ili komad, debele, crne plastične cijevi?
Ma biće ipak da je ugor…
Vidim mu rep. Ma je, ugor je!
Ali di mu je glava?
Nešto se miče, živo je!
– Koncentriraj se! – pomislim.
Ovo je stvarno lipi bokun ugora. Ne bi ga triba falit’…
A di da pucam kad mu glavu ne vidim?
– U rep, u rep mu pucaj! Odluči se već jednom… – vrišti u glavi.
I – paf! Pogodak!
Marete me i dalje bacaju na grote.
Gutam more ali se izvlačim iz škrapa s ugorom!
Neće mi valjda sad pobići?
Luđački se vrti oko mene, onako u rep pogođen.
Takvi su ugori, sve će učiniti, da se škapulaju.
A pravi je! Već ga vidim na brudet.
Moj je!
A sad, ako ćete mi virovati, virujte, a ako nećete, što ću van ja….
Moj vam je ugor od šest kili, u ustima ima hobotnicu od dva kila!
A uz nju, ima je još i živoga škrpuna! Da, da!
Bidan. Naša se u krivo vrime na krivom mistu.
I sad na kraju da vas pitam jeste li ikada probali brudet od ugora, hobotnice i škrpuna.
Ja jesam i mogu vam reći da je za prste polizati.
A jaja, za svaki slučaj, uvik kao zlatnu rezervu doma čuvam.
