Iz Malog Lošinja nam se javio Dejan Botaš koji je zbog operacije šake skoro dvije godine izbivao iz ribolova, a što je za njega bila prava muka. Naravno, zdravstveni problemi su priča za sebe, ali to što nije mogao u ribolov bilo je posebno teško iskušenje.

– Jedva sam dočekao dan da skinem gips. Šaka nije slušala, prsti su bili kao drveni i bolilo je užasno. Svejedno, prvom sam prilikom sklopio pribor i u suton izašao na loviti lignje. I na moju neizmjernu sreću taj je prvi lov rezultirao ulovom lignje kilašice. No na staroj se slavi ne živi, trebalo je uloviti nešto novo, po mogućnosti čim prije – priča nam Dejan.

– I premda je želja i volja bila jaka, nije išlo glatko. Prije nekih dvadesetak dana smo bili na Lošinju gdje smo proveli dane i dane u izolaciji radi korone, bez mora, bez druženja s obitelji i bez obilaska prijatelja i grada. Preselili smo iz Lošinja u Vrsar i falilo mi je to da zabacim u more na svojim starim poštama i da ulovim pravu lignju. Tako je onda došao i drugi dio praznika za školarce pa smo spakirali stvari i pošli ponoviti sve, samo ovaj puta bez korone. Štap i varalice su prvi zauzeli mjesto u autu, a zatim sve ostalo.

Stižemo kasno toga dana, a sljedeći dan se rano budim i sa zebnjom gledam koliko je oblačno. Otišli smo malo u đir i na kavu pa kupili neke sitnice za ručak. Žena se uhvatila posla, a ja kontam šta ću… Tri sata su prošla, vani je sumračno radi oblaka i juga u padu. Iako nisam bio toga trena toliko zagrijan za lignjolov jer je bilo rano, svejedno kažem ženi:

– Odoh ja malo ubiti vrijeme. Zovi kad je pri kraju…

Sjedam u auto i vozim se do Lošinjskog mosta u izvidnicu – nastavlja Dejan svoju priču.

– A tamo jedan kolega već baca, drugi dolazi i kreće u akciju. Snimam teren i gledam ih kako love u jakom kurentu. More teče kao rijeka. Razmišljam i razmišljam, gdje da idem? Ovdje se neću mučiti jer je pozicija jako zahtjevna.

A želja raste i raste… Snimam s desne strane uvalicu u zavjetrini. More kao ulje u tavi, a i u prošlosti sam tamo imao par dobrih ulova. Ništa, idem probati jer me žena na ručak može zvati svaki čas.

Napokon sam na poziciji i vadim pribor. Varalica je težak izbor. Uzimam crvenu bacam pet, šest puta u svim smjerovima, ali ni nakon 15 minuta bacanja se ništa ne događa. Uzimam jednu novu, nekorištenu, a i malo drugačiju od obične skose na koje sam navikao. Radi se o DTD Ballistic skosavici s utegom u tijelu. Navodno leti, a i lovi.

Idemo probati… Zveckam, tresem gledam kako tone pod nogama i kako radi. Zabacujem prvi put, drugi, treći i baaaammmm!!! Na samo petnaestak metara od obale udarac na treći skos. Na prvu mašina prozuji i sve stane. Držim štap visoko i najprije pomislim:

A jesam majstor… Zapeo sam već… – kad ono odjednom krene vuć silovito sebi. Pomislih:

Riba! Pa neka je… – a odmah sekundu kasnije:

– Nije! Nije riba… Riba se ne ponaša tako, velika hobotnica je!

Skoro sam se tad predao jer u glavi mi odzvanja:

– Zalijepit će se za kamen jer vuče jako… I ide prema kamenu…

Ali zatežem kočnicu i krećem na silu pa šta bude. Vučem i vidim glavu s raširenim krakovima. Tad sam pomislio da je ogromna sipa i da će sigurno otpasti. Nikako da ispliva kako inače to lignja radi, pa da znam… Oznojio sam se razmišljajući šta je ovo šta vučem?

I odjednom na nekih četiri, pet metara vidim da se radi se o lignji, ali jako velikoj lignji koja kontrira silovito i prska more po obali. Ali isto tako vidim da je zakačena dobro. Ova je moja i ako treba skačem u more za njom. Krajem oka pregledavam obalu vidim jedan kao slip. Bacam štap i hvatam upredenicu u ruke. U sljedećem je trenu nasukavam… Moja je!!!

Haaaa!!! Vrištim, tresem se, gledam i ne vjerujem! Teška je 1520 grama!

Uslijedilo je slikanje, obavilo se par poziva, malo su se obavijestile i kolege u grupama i tako… Danas žena opet kuha ručak, ovoga puta gulaš od lignje i to u slast. Eto tako se desilo sve, i početak i kraj… – ispričao nam je Dejan Botaš.