Iz Kaštel Starog nam se javio Antonio Benutić koji je, kako kaže, inače pravi Kaštelanin, Starosejanin. A razlog zbog kojeg nam se javio teži je od 16 kilograma. Evo što nam je Antonio rekao o tome:

– Ribu vatan od malih nogu, al’ uvik je to bilo s kraja. S ocen na trćicu, tunju i tako-onako sa škoja na nanare, škatare, a znali bi i kopat male crviće. Zadnjih 5-6 godina san počea aktivno vatat komarče s kraja, klasika, na odmet. U početku je bilo puno bezuspješnih izlazaka al’ posli je krenilo sve svojin tokon tako da je zapravo bilo važno bit samo uporan. I onda me tu lagano uzelo, pa malo štapi, malo mašina, malo stalak, pa su došle lignje s kraja, pa oprema za to, pa koja skosavica, i tu je krenilo ozbiljnije s ribolovon. U zadnje vrime mi se otvorila mogućnost da mogu ić vatat iz broda. Solidan brod od 6 metara, poludeplasman, 75 Ks vanbrodski motor, 20 mph putne.

Tu san počea sa kančanicon i tako san većinon vata. Na internetu je bila ekipa iz Starog ribara i njih san gleda kako jiggaju i vataju na one umjetne lignje, ali ja nisan vata jer neman sondera, neman minkote i neman iskustva. Onda gledan, svi vataju, pa ajde, provat ću i ja. Par izlazaka, ali ništa.

I dogovorimo se ja i prijatelj da ćemo ić malo dalje brodon i tako priča kreće – priča nam Antonio.

– Idemo tako put Visa pa šta bude. Imamo dva štapa, Okuma Eclipz 2 1,85 m 50 -100 grama, dvi Okume Azores 5500 i 2 JLC Xipia od 120 i od 150 grama. Upredenica je 0,22, a predvez fluorocarbon 0,50 milimetara.

Imali smo neki sonder sa sebon, baren da znamo na kojoj smo dubini.

Krenili smo ujutro rano, bilo burno, al’ nije puno puvalo. I nakon uru i po vožnje smo došli na Vis i otprilike se namistili. Dubina je bila od 110 do 115 metara. Tu smo spustili lignje i puštali se niz kurenat jedno uru vrimena.

Tehnika je bila da spustiš lignju na dno i namotaš jedno 15 – 20 metara srednjon brzinon namotavanja. I tako nakon uru vrimena namištanja i jiganja odjednon mi samo krene čupat štap iz ruke, mašina krene zviždit, adrenalin na miljun… – nastavlja Antonio svoju priču.

– Malo zategnen kočnicu, al’ i dalje izvlači bez problema. A onda je stalo izvlačit, al’ ga ne mogu odvojit od poda. Sve napeto 300 posto! A straj me ako zategnen kočnicu da nešto ne pukne jer je već bila dobro stegnuta.

I napokon krene put gori i kreće borba. Ja namotan tri metra on izvuče šest. Dovuka san ga skoro do pola broda i opet se vratija do dna, i tako jedno kvarat ure. Meni kolina dršću i molin Boga samo da ne ispadne ili ne pukne šta.

Malo se umorija, al’ se i dalje nije pridava. Tek se prida zadnjih 20 metri. A kad je ispliva vanka nismo mogli virovat koliki je! Ludilo vlada! Imamo veliki špurtil, al’ njega ne može pola stat u njega.

U tom cilome ludilu smo ga nekako stisli uz brod i udvoje za škrge i u brod s njime. Prvo san mora leć u kabinu par minuti da dođen sebi. Samo smo se smijali i pitali jedan drugoga šta je ovo, gledali u njega pa jedan u drugoga… Nismo mogli virovat!

Čak smo i skakali po brodu kad bi manija glavon i zinija.

Tu sriću, gušt, adrenalin, to se ne može opisat.

Posli smo vatali još malo, al’ nas zapravo nije bilo briga, samo smo se smijali.

A kad smo došli doma bilo je pravo oduševljenje kad su ljudi vidili ribu. Posli je vaga pokazala da je bija težak 16,30 kilograma.

A taman mi je tih dana bija rođendan i virujen da su mi ga poslali neki meni dragi ljudi s neba jer da nije njih bilo ne bi ni ja bija na moru.

Ljudi guštajte na moru i oko mora jer more liči sve! Nije stvar samo u ulovu. Meni je ovo drugi u životu. Bitno je guštat i malo se opustit i pobić od svega lošeg sta se dešava oko nas u zadnje vrime. Ali obavezno more i prirodu poštivat.

Normalno, svak želi ulovit, jer je to smisao ribolova i svak teži nečemu boljemu, usavršavanju tehnika i napredovanju tako da ću ja sad imat problema sa ženon dok joj objasnin kako bi sad tribalo kupit sonder, malo bolji štap, pa jedan haswinng, i tako u nedogled. Nek vam je bistro more i samo budite uporni i guštajte, sve ostalo će doć – poručuje nam Antonio Benutić.