Prihvat ribe može biti krajnje jednostavan, no isto tako i krajnje kompliciran na što utječu tri osnovna detalja.

Prvi je svakako veličina ribe. Ukoliko je riba mala, a pribor dovoljno nosiv tada je prihvat krajnje jednostavan. No ukoliko je riba velika tada su šanse za njenim izvlačenjem to manje što je riba veća.

Drugi detalj je podmetač ili kuka. Ukoliko imamo nešto od to dvoje tada su šanse za izvlačenjem ribe poprilično izgledne, no ukoliko smo bez tih alata tada se možemo pouzdati isključivo u sreću.

I treći detalj je spretnost osobe koja rukuje podmetačem ili kukom. Ukoliko je ta osoba nespretna, tada unatoč tome što u pripremi imamo najkvalitetnije podmetače i kuke, riba ima jako velike izglede za oslobađanje.

Naravno kad se sve zbroji i poklopi tada možemo imati ili izvrsne li katastrofalno loše izglede, no ribolov je jednostavno  takav.

TRČANJE ZA RIBOM

Sitna se riba u principu ne prihvaća nikakvim podmetačem jer je i najfiniji pribor u stanju izaći s njenom veličinom. Izuzetak su jedno natjecanja kod kojih se katkada podmetači vade i za malo jače špare kako se ne bi ugrozio koji gram na vagi.

Za ribu prosječno srednje veličine, što znači težine oko pola kilograma, podmetač je neophodan jedino ako je u pitanju lov s tankim pramama, sitnim udicama ili ukoliko se osjeti ili primijeti da je riba loše zakačena. 

Greška koju mnogi početnici, a katkad i iskusni ribolovci rade, je pokušaj da se podmetačem zagrabi riba na udici. U principu se podmetač sa mrežnim zastorom potapa u more, a riba na udici se štapom navlači u podmetač. Pokušaji u kojima se podmetačem ‘trči’ za ribom najčešće završavaju neslavno. Posebno se treba paziti da se koja od eventualno slobodnih udica tijekom prihvata ribe ne zakači za mrežni dio podmetača jer je to ribi u 90 posto slučajeva sigurna ulaznica za povratak u podmorje.  

OMČA OKO REPA

Velika riba, iznad desetak kilograma se u pravilu ne prihvaća podmetačem nego kukom. U zavisnosti od veličine ribe i očekivanog otpora kači se kukom odgovarajuće veličine. Idealno je ako se kukom može zakačiti u vratnom dijelu jer je tu kačenje najsigurnije i pravi najmanje štete. Najlošije kačenje je u trbušnom dijelu jer se tu tkivo lako može razderati, a riba pasti natrag u more i na kraju tako ranjena uginuti.

Uistinu velike ribe poput tuna i igluna se kače po potrebi i s više kuka. Idealno je koristiti flying hook, kuku koja kod koje je završni dio odvojiv od drške. U trenutku kačenja drška se dio odvaja, a kuka ostaje na konopcu s kojim je puno lakše upravljati kada je u pitanju kapitalni ulov.

Osim kuka, u prihvatu velikih riba, prvenstveno tuna i pasa koristi se i tail catcher. To je alat koji je izgledom ponajviše nalik podmetaču bez mrežne vreće, s tim da je metalni obruč na strani suprotnoj od drške prekinut, pa tako otvoren ne zatvara puni krug. Po obodu obruča je postavljeno 6 do 8 prihvatnih štipaljki u koje se umetne konopac koji pri dršci ima formiran vješalni čvor ili vezan karabin. Kad se riba dovuče dovoljno blizu, pomoću tail catchera se oko repa navlači konopac koji se povlačenjem slobodnog kraja zateže u čvrstu omču.