Još jednom nam se sa Zelenortskih otoka, točnije sa sjevera otoka Santiago, javio Maximilian Stipanov, ribolovac kojem u takvom ribolovnom okruženju nikada ne nedostaje kapitalnih ulova. I ovoga je puta svoju ribolovnu nisku okitio jednim trofejnim primjerkom. Evo što nam je Maximilian ispričao o tom svom ribolovnom doživljaju:
– Toga jutra, kad smo stigli na barku, otkrili smo da je puna vode. Bilo je skoro pola metra kod motora, i nismo znali odakle ulazi, tako da smo proveli dva sata na pumpi tražeći neku rupu. Na sreću, na kraju smo je i našli. Bila je to rupica od samo dva milimetra kroz koju je voda ulazila.
Tada sam se sjetio da je prije pola godine moj prijatelj François udario u neku grotu kad se vraćao noću iz panulanja kalamara. Udario je provom u neku grotu i tako otvorio nekakvu zaštitu od inoxa.
Ispalo je da se jučer otvorila rupica od vijka koji je držao tu zaštitu, a kad smo konačno otkrili tu rupu i zatvorili je, bilo je već podne.
Budući da je u planu bilo da uđem u more već u 9:30 nervoze nije uopće nedostajalo – priča nam Maximilian.
– No bez obzira na sve, odlučili smo da idemo do jedne šeke i tako, ako ništa drugo, isprobamo da li ‘fleka’ uspješno drži na rupi.
Ta se šeka zove Raza, i nalazi se jedno tri milje od grada Tarrafal, na sjeveru otoka Santiago, Cabo Verde.
Tako smo u 12:30 bili na sto metara od te šeke i pošto je kurenat nosio prema sjeveru, odlučio sam tu ući u more, da me tok nosi prema pličini, tako da se lovnoj zoni mogu približiti što tiše.
Naime, kad je tok prema sjeveru, na toj šeki ima uvijek puno života, tako da sam očekivao barem neku tropsku salpu ili nekog gofa od par kilograma – nastavlja Maximilian svoju priču.
-Dubina je bila oko 20 metara a temperatura 25 stupnjeva i ja sam lagano plivao prema plitvini gdje ima puno grota na dubini između 15 i 8 metara.
Odjednom sam primijetio da s moje lijeve strane dolazi nešto iz modrine dna. U trenu sam se totalno zaustavio da ni na koji način ne bih uplašio ribu.
Tako mi je riba došla na jedno sedam do osam metara, zaustavila se na sekundu pa opet okrenula prema dnu, ali vrlo polako.
Kad sam vidio da kreće prema dnu, samo sam dva puta zamahnuo perajama i pustio se u pad bez da bih se više micao.
I kad sam bio na nekih pet do šest metara od nje, riba se okrene i opet krene gore prema meni.
Potpuno koncentriran na sve oko mene, nastavljam s poniranjem totalno ukočen da je ne bih nekim pokretom možda uplašio.
A ona dolazi prema meni potpuno ravno tako da unatoč povoljnoj blizini nemam dovoljno površine da bih je mogao kvalitetno pogoditi.
Ali kad mi je prišla na tri metra, polako se okrenula na lijevo i time se potpuno otvorila za hitac. I tada sam se odlučio za ‘vatru’ iza glave. Puška je Rob Allen Tuna s gumama C4 od 16 milimetara tako da sam je dobro pogodio.
Jedina mi je briga bila da mi ne ode u neku rupu jer onda nastaju komplikacije, a tako zavučene ribe često znaju i pobjeći jer se najlon pokida.
No pošto nisam bio duboko, uspio sam je srećom izvući u samo par minuta.
Tu na otoku Santiago tu ribu zovu forcado, dok je engleski službeni naziv bigeye trevally (Caranx sexfasciatus, Quoy & Gaimard, 1825).
Ova moja je imala 10 kilograma i 130 centimetara.
Bio sam ugodno iznenađen ulovom jer je ta vrsta u pravilu aktivna ili rano ujutro ili kasno popodne.
A poslije ove prve ribe ulovio sam još jednu ribu black travally (Caranx lugubris, Poey, 1860) od 3 kilograma nakon čega smo se oko 14:00 sati morali vratiti jer su djeca već bila jako gladna.
Bio sam iznimno zadovoljan jer sam ustanovio da barka više ne pušta, a i vraćao sam se s ribom dovoljnom za tri ili četiri večere – ispričao nam je Maximilian Stipanov.
